Opet poklapanje sati. Opet ona milisekunda kad me dotakne u sedmom univerzumu. Prisustvo. Nagoveštaj znaka da i dalje u nekom uglu, u nekoj senci, tiho, postoji.

Uhvatim sebe kako želim da je on. Lakše je. Zanimljivije. Manje tragično. Isto tako, uhvatim sebe kako zasigurno, svim svojim bićem znam da nije on. Znam da si ti. Nikad toliko ne dotakne, osim ako nisi ti. Zašto – ne znam. Šta te je nagnalo da ti padnem na pamet posle toliko vremena? Nemaš nijedan objašnjivi razlog za to. Možda ni ti ne znaš zašto. Zapravo, sigurno ne znaš. Kopka te. Pokušavaš da izbegneš. Puštaš poslednje krajeve koje si negde tajno držao u sećanju. I kada pustiš, nešto te za tren zaustavi. Neko osećanje koje sebi nisi želeo da priznaš. Nisi smeo da dopustiš. Žrtvovao si ga, za svoju slobodu. Gurnuo si ga daleko od sebe i ono te je napustilo. Otišlo je od tebe.

A opet, ipak, nekad ti se vrati. U kasnim noćnim satima. Kad se toliko smiriš, da čuješ samo otkucaje svog srca. Pecne te, čisto da te podseti da je još uvek tu. Da nikad ništa ne nestaje potpuno. Samo se prikrije. Ne nestaje i ne staje, kao što ne staju ni kazaljke, jer vreme nam konstantno beži. Ne staju one, a ni moj pogled na njih, svaki put kada se poklope.