Stojim na peronu. Žamor putnika i preglasne motore starih autobusa ometa jedino pljuštanje kiše. Pet do pet je. Sigurno nije otišao. Svakog časa bi trebalo da se pojavi.

Svi mi, realno, čekamo nešto. Tokom celog svog puta. Čekamo devet meseci da se rodimo. Čekamo mamu da nas nahrani. Tatu da donese sveže pecivo iz prodavnice. Rezultate kontrolnog. Da nam jave jesmo li dobili posao.

Ponekad čekamo onu poruku od koje nam zatrepere stopala. Nakon koje nam svane, čak iako je ponoć. Nadamo se poruci za laku noć, za dobro jutro. Izvini ili hvala. Čekamo bolja vremena, bolje uslove, bolje ljude. Loše ljude. Čekamo ljude.

Čudno je kad čekaš nekoga za koga si u isto vreme siguran da se neće pojaviti. Ni sam ne znaš šta te tačno primorava na to, ali ukopan si i ne krećeš dalje. U stanju si da čekaš zauvek, sve i da se sve oko tebe raspadne. Nisu bitni rasporedi, redovi vožnje, zdrav razum, izgovorene reči, upozorenja. Ponekad skreneš u pogrešan kolosek, pa ti se predmet čekanja lako prividi. Učini ti se da si ga video u gomili ljudi. Da je zamirisao u prolazu, u više ne znam kojoj ulici. Ili pak osetiš prisustvo, jer, da se ne lažemo, svako od nas je jednom imao svog duha. Živiš sa tim duhom, obavljaš svakodnevne obaveze, navikneš se da je konstantno tu i shvatiš da ga zato više ne čekaš. Dovoljno ti je prisustvo.

Prolaze tako dani, meseci, godine, autobusi, poruke i peroni, i ti shvatiš da odavno više ništa ne čekaš. Nakon par hiljada minuta koji se dese u međuvremenu, ponekad naiđe novi predmet čekanja, nove poruke, novo treperenje u stopalima. Kod onih manje srećnih, ostane nekakvo prazno mesto, poput ovog parking mesta, na koje autobus treba da se postavi u pet. Tu ste samo ti i to mesto. Posmatraš ga i postaje ti drago. Čekam.

M.D.