April je. U Beogradu. U Novom Sadu. U šumama, kancelarijama. U narandžastim zavesama. U stihovima koje slušamo na putu do posla. Na ulicama i bulevarima. I između.
April nije samo plejlista koju puštaš kako bi se razbudio. To je i mesec haosa. Nekad bitnih godišnjica, susreta. Mesec bitnih rođendana. Datuma kada je nešto krenulo i datuma kada se, par aprila kasnije, završilo.
Nesvakidašnje je, moram priznati, posmatrati zalazak aprilskog sunca. Ne gori nebo kao u julu, već se boje razlivaju lagano, nesmetano. Slavuji uveliko pesmom ispunjavaju prostor, toliko da pomišljam da ta njihova pesma odjekuje i u obližnjim univerzumima.
Na slikarskom platnu, u nijanse smeđe utapa se zelena. I nadvladava ih. Sukobljavaju se hladni martovski vetrovi sa zadahom vrelog leta. Još uvek se ne zna ko će odneti pobedu, ali se naslućuje. Isto tako, sukobljavaju se stara, zaostala osećanja sa nekim novim, laganim treperenjem. Nestaje ona težina u slepoočnicama, blede slike. Neprimetno se pakuju u skriveni plakar, odakle će možda jednom stidljivo proviriti, ali nikad više onako intenzivno i obuzimajuće.
Povetarac se diže i, osim mirisa trave, nosi i rumenilo na obraze. Senke koje su se do malopre šunjale okolo, sada se skrivaju iza tek procvetale trešnje. Udaljavaju se. Osvrćem se, ne razaznajem ih više, i polako počinjem da se pitam: da li to samo ja čujem slavuje? Da li je uopšte sve zeleno? Zašto su mi obrazi rumeni i za kim sam se to osvrtala? Ne znam, ali znam da je april. I da posle aprila ide maj.