Kada čujemo reč heroj, verovatno nam prvo na pamet padnu superheroji iz filmova i knjiga, likovi iz mitologije ili istorijski junaci. Sve ono što je upamćeno, veliko. Opšte poznato. Ipak, ono što nam vraća (ili održava) nadu u ljudski rod, ulepšava ovu planetu i ono čemu posvećujem ovih par reči, jesu oni mali, anonimni heroji. Oni koji svakog dana svojim mislima, rečima i delima pomeraju planine, a nisu toga svesni.

Svi smo mi zapravo, u jednom trenutku bili nekome heroj. Mami, kada smo je učinili ponosnom uspehom u školi. Komšinici, pomogavši joj da tešku torbu ponese do kuće. Prolazniku na ulici, kada smo mu nehotice podelili osmeh i time mu ulepšali, do tada siv dan. Sebi, kada smo odlučili da ćemo prekinuti odnos koji nije dobar po nas. Opet sebi, onda kada smo svoje potrebe stavili na prvo mesto i skupili snage da skinemo sa srca onaj veliki kamen koji nas je danima pritiskao.

Heroji smo i kada uspemo da preguramo težak dan. Dovučemo se do kreveta i shvatimo: preživeli smo. Skupimo snage da se sutra ponovo suočimo sa izazovima. Uprkos svemu, da nastavimo dalje. Ponekad se, sigurno, pitamo kako do sada nismo pukli po šavovima. Kako to da nismo iskapili poslednji atom te snage i odakle svakog dana vadimo još. Čini nam se nerealno gorivo koje nas pokreće, a zapravo samo ne vidimo koliki smo heroji postali. Heroji za sebe. Za svoje. Za svaku nedaću koja se nađe na ovom, odavno je već poznato, stenovitom putu.

Kažu da su najveći junaci nesvesni toga koliki su. Vozač koji je usporio do stanice jer je video staricu koja trči pokušavajući da ga stigne, nije svestan da je heroj. Niti dete koje je odlučilo da podeli svoj sendvič sa drugom koji tog dana nije imao užinu, jer nije imao dovoljno novca. Ženica u pekari koja ti pokloni malo pileće salate jer je čula da voliš, nije svesna svoje veličine. Ovaj svet je, kada se zavese malo razgrnu, prepun heroja i velikih ljudi. Devojka koja svakog dana izdrži na poslu koji ne voli, kako bi skupila za master, paralelno rešava svoje i tuđe probleme, i svakog dana je u stanju da podeli bar jedan osmeh, veliki je heroj. Ona koja bi svoju poslednju kap krvi dala za ljude koje voli, pritom uspevajući da svaku situaciju sagleda racionalno i iz problema izvuče najbolje. Ona koja prepešači kilometre da bi ti donela picu jer je čula da si bolesna, i koja ti je rame za plakanje kad god ti je život dao novo iskušenje. U jednom univerzumu, ona je nadmašila sve heroje ovoga sveta. I nikada joj neće ponestati snage jer joj se ljubav, koju nesebično daje, vraća, i hrani je. Ona to zna.

Vrti se kugla i prolaze generacije heroja koje zaboravimo da prepoznamo. Valjalo bi ih s vremena na vreme podsetiti na to ko su, ukazati im na veličinu koju poseduju. Ipak oni, svako po kap, zalivaju ovaj prostor, pritom vodeći, svako svoju borbu. Na kraju krajeva, ako i postoji nekakva suština ovog života, sigurno leži u svim tim borbama u kojima je pobednik svako ko izdrži, i ko se drži. Drži se.