Mole se svi putnici da vežu sigurnosne pojaseve i pažljivo pročitaju uputstvo za reagovanje u vanrednim situacijama. Kapetan aviona želi vam srećan put. Prvi ovakav put.

Treperenje u stomaku kada se nađeš u oblacima, ne može se tako lako predočiti: u isto vreme se nalaziš predaleko od svih dešavanja, a opet, dovoljno blizu da život koji ostavljaš iza sebe jasno sagledaš vanzemaljskim očima. Sve suze i strahovi su dole i ne vide se. Svađe, bolesti, noćne more i panični trzaji u sred noći dovde ne dosežu. Sve brige stanu u šaku.

Nejasno je kako je ovde gore sve tako jasno, i ne znam je li java, ili san. Ili između. Između poslednjeg osvrta preko ramena pre ukrcavanja i euforičnog silaska nakon par sati. Između svega što se smeje, pati i voli i onog tišeg, što taj smeh, patnju i ljubav inspiriše. Između onoga što svet jeste, i što bi mogao da bude. Šarenila koje predstavlja sve ono što ostavljamo za sobom i čemu se kasnije vraćamo, i plavetnila, kojem sve vreme težimo ali ga nikada ne dosegnemo. Ono o čemu sanjamo i ka čemu dižemo glavu kad nas šarenilo preplavi. Zemaljskog i vanzemaljskog.

Nepojmljivi mir i prilika da sagledam ceo svet sa tolike udaljenosti, nagone me da se zapitam da li je sve ovo stvarno? Deluje kao san, ne zato što je previše dobro da bi bilo istinito, već zato što rađa jedno novo osećanje: osećanje pripadnosti. Kako možemo pripadati negde gde nikad do sad nismo kročili? Negde gde nam nije prirodno da boravimo na dnevnom nivou?

U jednom trenutku, više se ne razaznaje granica između neba i zemlje. Sada već ne znam letimo li pravo, naopačke, letimo li uopšte. Usred crnila provlači se samo jedna narandžasta linija, valjda kao dokaz da se nismo previše udaljili od života. Prolazimo kroz oblake kao kroz uzdahe nečijih nedosanjanih snova, te na momente vidimo samo maglu, nakon čega se slika ponovo razbistri. Scene se toliko brzo smenjuju i mogu da se zakunem da sam videla zvezdu. Ne gore, negde daleko, već tu, sa strane, oko aviona. San koji traje satima.

Spremamo se za sletanje. Crnilo ispod nas ponovo se razliva u boje. Naziru se svetiljke, drveće, život. Osećaj je sličan buđenju iz predivnog sna, nakon čega nam ceo dan protekne u dobrom raspoloženju. Snovi s razlogom ne traju večno. Tu su, da traju satima koji prođu za tren i da nam, u šarenu stvarnost unesu dah plavetnila.

I sve ono između.