Jednog ponedeljka sam se slučajno osvrnula i shvatila da je leto odavno gotovo. Prošlo nam je kroz prste poput peska i za sobom ostavilo kožu naviknutu na julske noći. Zato sam, posle ko zna koliko dana rada iz kancelarije, odlučila da prošetam prirodom, zagrlim drvo i udahnem oktobar.

Oktobar predstavlja svojevrstan kraj: toplih dana i večernjeg povetarca od kojeg ne zadrhtimo; otvorenog prozora uveče i buđenja za posao kad je sunce već uveliko izmaklo horizontu. Istovremeno, oktobar je i početak toplih šolja čaja od đumbira, mirisa pečene paprike, udobnih šalova i kišnih mantila. Početak je lupkanja čizmica po trotoaru, dok se za posao budimo u jutarnjem plavetnilu, a izlazak sunca posmatramo iz autobusa, pospani. Tada u nijansama ružičaste vidimo i obrise snova koje smo završili pre dvadesetak minuta, jer u to doba mozak još spava, ali je podsvest uveliko budna.

Osim divlje nane, vetar nanosi još jedan, specifičan miris. Nije to samo kora drveta, ni zrele jabuke. Dobro mi je poznat još iz detinjstva, ali me i dalje od njega zagolica u stomaku. Obuhvata i koru drveta, i zrelo voće, zvuke testere, mirnije zalaske, jutarnju maglu. To jesen svuda po nama posipa inspiraciju.

Još uvek čujem ptičice, ili je to pak odjek njihove pesme sa kojom šuma i dalje nije spremna da se rastane. Uz cvrkut čujem još jedan zvuk, koji ne mogu jasno da razaberem. Mudriji od mene bi rekli da su to uspomene na letnje noći, toliko potisnute da smognu hrabrost da šapuću tek zajedno sa pticama. Sem povetarca, koji sad već unosi blagu jezu, u kosu mi se uvlači nostalgija. Nije to ona teška, koja nas podstiče da žalimo za propuštenim prilikama, već blaga, prijatna, koja mi šapuće svaki neponovljiv momenat iz ove godine: onaj osećaj slobode dok vičem sa vrha planine, beskrajne šetnje italijanskim uličicama, pesma na koncertu od koje me je grlo bolelo tri dana, onaj pogled i osmeh na obali Drine, prvo naslikano ulje na platnu.

Svi ovi osećaji dovode me do zaključka da je oktobar mesec sabiranja prvih utisaka, kada odlučujemo da prikupimo još par tragova vrednih pamćenja, pre nego što se opet osvrnemo na njih, tamo negde pred Novu godinu. Povrh svega, predstavlja pravo vreme da se živi u sadašnjem trenutku, da se izađe iz kancelarije, čuju ptice, zagrli drvo.

I udahne.