Volim zvuk lupkanja čizmica po trotoaru. Iako se borim sa kišobranom kojeg samo što ne oduva košava, lagano ulazim u prepunu osamdeset trojku. Ruke su mi promrzle, ali na telefonu uspevam da premotam Cigarettes after sex – Apocalypse na početak. Pre nego što stignem na posao, kupujem kroasan i bananu, neophodnu užinu. Unutra je toplije. Pristavljam omiljeni zeleni čaj sa đumbirom i bacam pogled na ulicu, na kojoj je ostala sva hladnoća. Ništa bolje od mirnog jutra.

Nisam oduvek bila fan novembra. Draži su mi bili popularniji meseci, dok je on predstavljao nekakav nepotreban prelazan period. Realno, lako je voleti april, kada se sve budi i ponovo pokreće, jul, poznat po vatrenim zalascima i letnjim žurkama, ili pak oktobar, mesec umetnosti i zlatnih jabuka.

Prihvativši činjenicu da nije omiljen, novembar nas nesebično sprema za još hladniji decembar, i podnosi žrtvu u njegovo ime: zaista, niko se ne žali na decembarsku hladnoću – njegov akcenat je na novogodišnjoj euforiji, a sve žalbe na loše vreme trpi upravo novembar.

Nisu svi spremni za njega. Naizgled, sve je puko sivilo. Tek kada obratimo pažnju na detalje oko sebe, videćemo jutarnji mraz prosut po travi i osetiti miris toplog peciva iz obližnje pekare, jači nego u oktobru ili aprilu. Primetićemo mokre ulice, i u njihovom odrazu ulična svetla i hladnoću.

Tad su jutra najsporija, a kafa najtoplija. Jutarnjem plavetnilu se pridružuje magla, a mirnoj podsvesti blaga melanholija. Na javi pribegavamo komfornim serijama uz picu i ćebence, a avanture i putovanja mahom ostaju u snovima i galeriji telefona.

Dok posmatram trotoar sa prozora četvrtog sprata, pada mi na pamet: novembar je mesec magle. Ne samo one guste, od koje ne vidimo horizont, već i one u glavi, jer smo, eto, u sred novembra sanjali jul. To je i mesec kiše koja je, da se ne lažemo, ponekad preko potrebna, da je, ako ništa drugo, iz tople sobe posmatramo kroz prozor, i pustimo da nam spere brige.

U pet popodne uveliko je mrak. Košava je dovoljno jaka da se uvuče u kosti, ali i da rastera oblake, ostavljajući vedro nebo puno sazvežđa, koja se leti ne vide. Osim džempera širokih rukava, vreme je i za vunene čarape, jer gledanje serije bez njih ne bi bilo ni približno udobno.

Između posla, toplih peciva i lupkanja čizama po trotoaru, nađe se poneki trenutak za slikanje: najbolju terapiju za bilo koji deo godine. Ovog puta, na platnu preovlađuju kiša i plavetnilo. Kroasani i nostalgija. I magla.