Srela sam je sinoć na hodniku
Kosa joj je bila
Naelektrisana
Prosipala je rumenilo oko sebe
Gledala me je ispitivački
Kao da mi se divi
Oči su joj bile prodorne
Razigrane i pomalo
Naivne
Činilo se da je dobro 
Osam od deset
Imala sam potrebu da joj kažem sve
Jednom će imati smisla
Proširićeš znanja
Upoznaćeš haos
Slomićeš sebi srce 
I skupljati ga
Mesecima
Boleće, pa neće
Shvatićeš snagu vremena
Kao i onu svoju
Koju nisi znala da imaš
Dok ti nije postala neophodna
Dugo nećeš verovati u ono što vidiš
U ogledalu
Čudićeš se pogledu
Dok slušaš sa strane
Koliko je samo jaka postala
Opiće te moć koju osetiš
Kad budeš puštala
Traumu po traumu
Toliko
Da će ti biti mrsko da se setiš
Stare, ranjive sebe
Stidećeš se
Ne toliko 
Onoga što je bilo 
Već nemoći da se stane na kraj
Da se izbegne bol
Ne shvatajući još
Da je isti taj bol izgradio tebe.
Živećeš brže
Dan će ti trajati dvadeset pet sati
Ispunićeš pasoš
Ispuničeš prazninu
I sve će ti imati smisla
Kad se jednom pomiriš
Sa starom verzijom sebe
Koja te je dovde dovela
Njene suze postaće tvoji stihovi
A njene traume tvoja lekcija
Priznaćeš joj da i dalje živi
Kao tvoja najveća 
Vrlina
Kad se jedne večeri
Sretnete na hodniku