Mrzim čežnju što me gleda
S drugog kraja sobe
Tera da te dozivam iako ne želim
Šapuće mi pitanja
Šta bi on na ovo
Rekao
Mrzim suzu 
Otima se
A nisi je zaslužio
Molim nebo da je pretvori u zaborav
Da nestane
Pre nego što kane

Mrzim nadu što me bode
U vrat
Govori mi da si ti
Kad se sati poklope
Sve i da jesi
Neće mi kazaljke reći
Oprosti, 
Ja sam kriv, nisam znao
Sve što dotaknem 
Uništim
Možda bih i probao opet da nisam
Kukavica
Nada je najveći neprijatelj
Slabog karaktera

Mrzim uspomene na koje naletim 
Subotom
Kad se probudim sveža
Zamute mi horizont
Pa iz njih uklanjam sebe
Kad već tebe ne mogu

Mrzim slike gde smo srećni
Smejemo se i grlimo
Kao da smo srodne duše 
A ne samo dvoje što se gledalo
U trenu
Pa se mimoišlo

Mrzim tebe jer ne blediš
Koliko god te brisala 
Utisnem te na papir pa dodam
I ono što nisi
Ulepšavam stvarnost, pa me više boli

Jedino što volim kad preplavi mržnja
Pero
Kojim pišem,
Mastilo i papir
Haose mi svakog dana rastope 
U stih
Što stavim pod glavu, da zapamtim jednom
Nije večno sve što voliš, ali jeste ono
Što mrziš